• +381 64 3131 680
  • +381 62 262 278
  • Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.
  • Online: ponedeljak-petak 09-17 h

Катарина Миловук

Једна од најутицајнијих и најобразованијих жена у Србији у другој половини 19. века, Катарина Миловук, била је ненадмашни творац првих удружења Србкиња, личност коју су краљеви изузетно поштовали, министри се од ње плашили, и чија се реч у народу ценила одмах иза митрополитове.
 
Врхунски организатор и просветитељ, педагог и борац за еманципацију жена од историјског значаја за Србкиње и Србију, „Миловуковица“ како су је Срби од милоште звали, рођена је као Екатарина Ђорђевић 1844. године у Новом Саду. Основну школу завршила је у родном граду а касније образовање стицаће у Русији. Гимназију је завршила у Николајевну а педагошки државни испит положила је на Универзитету у Одеси. Била је изврстан ученик и студент, свестраних способности и интересовања, бриљантни полиглота са знањем енглеског, руског, француског и немачког језика, врстан мајстор на клавиру. Њени родитељи, отац Јован Ђорђевић, познати официр, и мајка Јелисавета, чинили су све да млада Катарина постане узорна, образована, поштена и лепо васпитана Српкиња. Отац је био професионални војник, велики Србин, ратовао је од младости са Србима и Русима против Турака, врло брзо добио чин поручника, командовао руским батаљоном у борбама на Криму а 1862. године добио је позив да у Београду преузме позицију команданта одбране престоног града. Дакле, храброст, одважност, борбеност и правдољубивост, понешени од најраније младости из своје најуже породице, красиће ову сјајну Српкињу целог живота.

 
Када је 17.06.1863. године реализована идеја Кнеза Михаила о отварању Више женске школе у Београду, 19. годишња Катарина, као једна од ретких тада образованих жена у целом региону, биће постављена за управника Школе. Тако је почела Катаринина блистава просветитељска и педагошка каријера која ће имати непроцењив значај за унапређење просвете, образовања и културе у Србији. Две године касније Катарина се удала за познатог интелектуалца Милана Миловука старијег 19 година од ње, већ искусног професора и хоровођу Првог београдског певачког друштва. И иначе склона ка музици, она ће уз супруга музиколога још више развити свој афинитет ка тој врсти уметности, подићи ће ниво свог музичког образовања, али је нажалост њен супруг врло брзо умро. После његове смрти, пошто нису имали потомке, Катарина ће се потпуно посветити Вишој женској школи, хуманитарном раду и упорној борби за пуну еманципацију жена. Школи је посветила цео живот и у њој ће у континуитету бити управница или професорка преко 30 година, све до пензије.
Пошто је увек говорила „да образоване жене рађају образовану децу“ чинила је све да кроз ту Школу прође што већи број девојака, да програм наставе буде што квалитетнији и свеобухватнији, да у њој буде места и за сиромашну децу а посебно за најталентованије. Имала је заиста урођен предавачки дар и била је невероватно предвидљива кад су у питању просвета и култура. На њено инсистирање формиран је школски хор, а као обавезни предмети постали су француски и немачки језик, цртање и клавир. Она сама је држала часове француског, а хонорар од тих часова поклањала је школском буџету. За своје активности, у вези развоја Школе, имала је пуну подршку Краљевског двора који је омогућавао да Школу похађају чак и питомице из других земаља, о трошку или уз помоћ Кнежевине Србије.

Школа је била омиљена и у народу, који јој је врло брзо дао назив „Инштитут“, јер ће из ње потећи прве учене Српкиње, међу њима и многе наше славне интелектуалке попут велике сликарке Надежде Петровић, балерине и новинарке Маге Магазиновић, прве наше лекарке Драге Љочић-Милошевић, глумице Милке Гргурове, у њој је школована и будућа краљица Драга Машин...Катарина није имала децу али се њеном породицом може сматрати преко 25.000 девојака, њених ученица, које никада нису заборављале своју омињену професорку и управницу. Као врстан организатор и мотиватор, она ће у оквиру Школе 1889. године формирати Женско певачко и музичко друштво у коме ће прве певачице хора бити бити наставнице из њене Школе. То Друштво ће убрзо постати центар око кога ће се окупљати све музички надарене, како женске, тако и мушке особе. У циљу афирмације Школе Катарина је редовно приређивала чувене забаве и балове. Одржавала их је како у Школи тако и у својој кући, па су многобројни гости могли да слушају и уживају у класичној и модерној музици. Краљица Наталија Обреновић била је велики поштивалац Катарининог рада. Имала је обичај да сврати ненајављена у Школу, да седне у клупе са ученицама и да стрпљиво слуша наставу, посебно часове историје, математике, веронауке али и кувања. Краљица је често присуствовала и музичким вечерима Женског певачког друштва а редовно је и слала ученицама пуне корпе чоколада и бомбона. Због свега тога су Катарина и њена Школа давали пуну подршку краљици Наталији током њених јавних спорења и сукоба које је имала са супругом, краљем Миланом. 1875. године Катарина је била оснивач Женског друштва, удружења које ће се бавити значајним хуманитарно-просветним активностима и које је уствари представљало прво удружење Српкиња икада формирано.
У оквиру тог Удружења била је организована Ђачка трпеза, за помоћ у храни сиромашним ученицама, као и Дом за старе и изнемогле особе. Четири године касније Женско друштво ће покренути редовно издавање познатог часописа „Домаћица“. Дугогодишњи хуманитарни рад ове агилне и креативне Србкиње чини посебну карактеристику њене личности. Била је веома ангажована у сакупљању помоћи за борце Херцеговачког устанка 1875. године а као добровољац-болничарка била је учесник Србско-Турског рата 1875-1876. и Српско-бугарског рата 1885. године. У тим ратним временима стизала је да помаже сиромашне и породице ратника, а у својој Школи све време је држала посебну радионицу у којој се шила одећа за војску. Захваљујући Катарини формирани су и Женска радничка школа, као и „Базар“, организације које су са великим успехом у земљи и иностранству репрезентовале србске народне уметничке радове. 1906. године изабрана је за прву председницу Србског народног друштва а убрзо и за потпредседницу „Кола србских сестара“. Као један од оснивача „Кола србских сестара“, уз Делфу Иванић и Надежду Петровић, одржала је на „Коларцу“ незаборавни мотивациони говор после којег је преко 3000 београдских дама кренуло на обуку за болничарке ради одласка на фронт као помоћ храбрим српским борцима. Међу тим храбрим женама био је и велики број угледних интелектуалки које су школоване на престижним европским универзитетима а које су добровољним чином одласка на фронт исказале и највишу патриотску свест. Нажалост, многе од њих више се никада нису вратиле у свој Београд.
 
За више него истакнут хуманитарни рад Катарина је добила велики број признања, а посебно је награђена и: 1866. године Орденом Светог Саве, 1877. године Орденом србског Црвеног крста, 1878. године Медаљом кнегиње Наталије. Име ове врхунске интелектуалке, педагога и доброчинитеља остаће златним словима уписано и у историјату дугогодишње борбе Србкиња за њихову еманципацију, за родну равноправност у Србији. Била је међу првима која је гласно подигла свој глас, толико разумљиво и снажно да су од њега стрепели министри, доносиле су се ванредне забране, наредбе и одлуке највиших државних органа а Српкиње су корак по корак, уз обиље препрека, остваривале своје циљеве као у ретко којој држави Европе. Катарина је основала и први Женски савез који се искључиво борио за права жена а својим личним, честим софистицираним захтевима, директно је задирала и у устав државе, без узмицања и страха за личне последице. 1897. године шокирала је јавност Србије и Европе кад је затражила да је упишу у бирачки списак и кад се обратила речима: „и жене су деца ове земље, и ми треба да управљамо са мушкарцима...“ Њен захтев је одбијен, али непоколебљиви борац, дете правог српског официра, није одустајала. Поновила је свој захтев лично краљу Александру Обреновићу тражећи да жене у Србији гласају на изборима.
И поново је одбијена. А колико је та оштроумна Србкиња ишла испред Европе казује и податак да је тек четири године касније у Лондону формирана Међународна алијанса за женско право гласа. Јула месеца 1913 године, међу првим говорницима на Конгресу Међународне алијансе, те најјаче европске организације за еманципацију жена, која је одржана у Будимпешти, учесницима се обратила Српкиња Катарина Миловук. Ни после пензионисања није престајала са активностима. У периоду 1904-1907. године била је управница Србске више женске школе у Солуну, школе коју су похађале српске девојке из крајева који су били под турском влашћу. Максимално се ангажовала и на пословима превођења значајних књижевних дела. Своје знање више страних језика, и у тим годинама, потпуно ће ставити у службу нације и државе јер ће веома често водити праве „ратове“ са страним медијима како би Европа била свесна стања у коме се Србија налази али и оправданости пута којим је Србија ишла. Србски великан, Катарина Миловук, у народу омиљена Миловуковица, умрла је септембра месеца 1913. године. Нажалост, попут многих знаменитих Србкиња потпуно је заборављена. Не зна се ни где јој је гроб. Да нема једне мале уличице која носи њено име на београдској Звездари, не бисмо ни знали да је постојала. Само једна у низу наших неопростивих срамота.
 
Из књиге Хероине Србије, аутор Драган Милошевић

TELEFON ZA HITNE SITUACIJE DOSTUPAN 24/7 + 381 62 262 278

Sajt je informativnog karaktera i postoji mogućnost nenamerne greške prilikom unosa ponuda/podataka.
Takođe, postoji mogućnost da dođe do promene programa i cene, a da administrator nije u mogućnosti da trenutno izmeni ponudu.
Molimo Vas da proverite tačnost podataka kontaktirajući agenciju. Hvala na razumevanju.
© 2024 Carpe Diem Travel - Turistička agencija Beograd. All Rights Reserved.